Dve zvezde. Ona i on. Svaka na svom deliću neba, na svojoj životnoj
stazi živele su mirno ne znajući jedna za drugu. Sjale su svaka svojim
sjajem vere, ljubavi, nade, dobrote i praštanja. Svaka svojim sjajem u
mnoštvu ostalih, stvarale su nebeski hram mira i svetlosti.
Jednog dana nad nebeski hram mira svetla nadvilo se zlo tame koje je
gušilo njihovo svetlo ostavljajući za sobom beskrajno ledeno hladni
mrak i pustoš. U hladnoći i pustoši našla se ona, izvan svoje životne
staze. Vlastita svetlost više nije bila dovoljna za sigurnost i spas.
Bez sjaja svetla drugih ostajala je u nemilosti ledenoga zla, nesretna i
napuštena. Njen vapaj nije dopirao do mase. Tonula je sve više u
hladnoću tame. Imala je jednu jedinu slabašnu zraku svetlosti.
Ispustila ju je kao poslednji vapaj, ostavši bez mrve snage, misleći na
kraj.
Ali, gotovo ne verujući ugledala je jednu ispruženu zraku koja ju je
dodirnula, potom još jednu, dve... Činile su siguran, topao životom
nadahnut zvezdani ležaj. Osetila je ponovo dah života u sebi. Zračila
je beskrajnom zahvalnošću za razumevanje i požrtvovanje. Bezbroj
reči hvala, u znak zahvalnosti. Kako se jos više, jače zahvaliti?
-Gledati i slušati – rekao je ON - i najtoplije i najjasnije zvezde
bez svoje volje mogu biti zarobljene mrakom, kad vidiš da koja gubi sjaj
ispruži prema njoj zraku topline i svetlosti. Ne čekaj! - Kako je
prepoznati, kako znati? - Znaćes! Osetićeš! Sada nosiš u sebi zraku
mene...♥