Kad zatvorim oči i odlutam milion svetlosnih godina izvan ovog dana...kad više to ne bude ovaj dan, već neki drugi, lepši... želim da onog trenutka kad otvorim oči, budeš tu, jedan uzdah od mene....
Bar trenutak, dva bih mislila da sanjam...
Bila bih srećna, bila bih slobodna, bila bih zaljubljena... bila bih sve ono što nisam a želim biti....
Sve bi to stalo u taj trenutak...
Možda bi ostalo mesta i za jedan poljubac, ali reči nikako...
Reči sve pokvare....
One stanu u sledeći trenutak...
One mi otvore oči i učine predhodni trenutak prošlim...
One te oteraju od mene...
Ma ... pusti me....nije mi ništa....svakom naiđe žuta minuta u životu...
Meni se nekako razvuče i na dane ali uvek se nekako izborim sa njom...
Nabacim osmeh i malo šminke i... ništa se ne vidi....
Vrati se ti u svoj dan....izvini što sam te na kratko ukrala...trebao mi je neko za zagrljaj, za VOLIM TE...
Pomislila sam na tebe...ne znam zašto...možda grešim, možda nisi ti...
A možda te ukradem još koji put...neka, nema to veze sa tobom, nego se plašim da budem sama, ponekad...
Ma, smešnih stvari se plašimo ; mraka, buba, senki...
Plaše me osećanja... plaši me da sledeći put nećeš dati da te ukradem, ni na trenutak...
Pitam se kome poklanjaš ostale trenutke svoga dana...
Ne, ne želim da ih kupim...meni je dovoljan samo jedan, nadam se da rezervacija još važi...samo sam radoznala...
Pitam se, da li u nekom od njih pomisliš na mene... ponekad?
Zaboravi... i ja svašta pitam...
Ma, reči pokvare sve...Bolje da ćutimo...