"Opisala bih to kao smrt duševnosti.Gledam ali ne vidim, slušam ali ne čujem, pričam ali ne shvatam.Izgubila sam se u vremenu poput leptira u noći tražeći tračak svetlosti, od kojeg znam da ću umreti.I nema povratka iz ovog ponora, samo postaje još dublji.Svet je sveden na iste ljude, ista dešavanja.Budim se ujutro ne želeći da progledam, ali dišem, živim jer moram.Bilo bi nepravedno da odustanem od sebe, samo zato što je on od mene odustao.Ali ne mogu, bio je sav moj svet.Samo kada je on bio tu čak i gledanje u krošnje drveća i zvezdano nebo satima je imalo smisla.Znate ono kad vas ništa ne zanima, nemate potrebu da se pogledate u ogledalo, da vidite da li se sami sebi sviđate.Vaš karakter i volja su izumrli, a ponovno rađanje ne postoji.Mogu vam reći da je teško, preteško zaboraviti ga.Trudim se, sam Bog zna, svim silama kojim posedujem.Ali eto, on je zakovan za moju dušu.Za sva vremena."