Nemaš ti pojma. Ne znaš ti ništa o meni. Ne znaš kako je kada pokušaš ispuniti žvot onime što imaš, a to ti nije dovoljno. I one male stvari, one sitnice koje nas raduju, to bi trebao biti život? Moj život.
Ne želim te više dotaknuti. Ne želim znati ništa o tebi. I tvoja poruka, što je trebala značiti? Nikada me nećeš zaboraviti. Tek toliko, da malo dirneš u moj mir, u nešto što sam prozvala svoj im... da mi uzmeš i to malo zaborava što sam izvukla iz dubine svoje duše... I ide mi. Radim čuda. Malim koracima prevalim daljine. Sve sam dalje. A znaš kako bih te želela zagrliti, nasloniti glavu na tvoje rame i zamišljati da će trajati, da nije zabranjeno, da je zauvek... Nemaš ti pojma. Kako bi znao? Tamo gde si ti, ja ne postojim ni u tragovima. Tu gde sam ja, sve je puno tebe.
Nižu se beskorisni dani, dani, koji su ipak jedina istina u mom životu. Ponekad si prisutan nekim dalekim rečima i tada se čini da ima smisla svako moje buđenje. Ali, uglavnom su to oni moji stari dani prepuni borbe da dam smisao svemu što činim. Pokušavam se uveriti da ja, u stvari, trebam tebi. Da sam ti važna. Da je prostor između nas samo privremeno lutanje do povratka svega čemu se potajno radujem. Negde duboko u sebi ubijam sve istine koje me izjedaju.
Jesi li ikada čuo lomljavu kostiju u sebi? Ja jesam. Samo na trenutak. Nakon toga sve se smirilo i stišalo.